Zgodne i nezgodne

D'ORO

S.S. je bila prilično zgodna na izgled i prilično nezgodna na riječ. Zgodnim je dovoljno samo ogledalo da ovjere izgled, a za riječ važnost velika. Na dobar izgled sve ide. S.S. je bila od tih. Ogledala je imala na svakom mjestu. Kao kakvi retrovizori bečili su svuda po kući. Gledala je u njih zavirujući u sebe…da vidi  je li što izgubila. Ponešto je gubila, a poviše dobijala…bore. Vješto ih je ukrivala šminkom. Bila je u vakat zgodna u svakom smislu; od kreveta i kuhinje, do plaže. U krevet da ne zalazimo. To nije mogla da sakrije. Vrištala bi uvijek tim povodom. To je bilo zgodno i nezgodno. Nezgodno za susjede… vriska je dopirala do njih. Zgodno za partnera… zadovoljavao je do daske! Vrištanje je bilo priznanje za učinak. Na plafonu iznad bračnog kreveta imala je ogledalo koliko krevet. Odraz u ogledalu je uzbuđivao i nju i dilbera joj, koji je vjenčao. Jedne je noći u krevetu namirisala  zlato kod njega. Probuncao je u snu…zlato ne dam nikome…i kvit ! Od tada mu je tepala D'oro, (zlato). U domaćem značenju takva hipokristika je bliže doru–doratu, no zlatu. Jašala ga je na svakom koraku, a on nju samo u krevetu. Po njenom nahođenju katkad bi mijenjali položaj, pa bi ga i tamo jašala. Trošili su se do iživljavanja. Kad bi se zadovoljila izlazila je u promenadu, s njim ili bez njega, da se malo proluftira.

D'oro je bio stručan za vodu. A u Libiji đe je radio, H2O je bila važnija od nafte. Vodu je nalazio u pustinji đe je nikad nije bilo, a to je plaćano suvim zlatom.  Vratio se doma kad se u Libiji nagutao praha kibli, puderaste pustinjske prašine koja leti u nebesa, a na zemlji se svakom živom stvoru zabija u oči, a zalazi i u džigerice (ako baš treba podrobnije objašnjenje, taj prah preleti čitav Mediteran i kod nas stiže u vidu one glibave kiše). Naravno, tamo D'oro nije plaćan u zlatu, ali je ovamo znatan dio zarade pretvorio u zlatnike. Zlu ne trebali, a u dobru se našli! O zlatu nije znao pučku pripovijest …da je ukleto od onih koji ga kopaju,  a prokleto za one koji ih na to primoravaju. Jer svuda na svijetu se najsiromašnije živi tamo đe se kopa, a najbogatije tamo đe se troši. Prokletstvo na obje strane. To vjerovanje je često ovjeravala stvarnost. B. Traven je tom ukletom metalu (u”Blagu Siera Madre’’) posvetio čitav roman. Od svih kopača zlata preživio je samo jedan koji ga se dobrovoljno otarasio.

S.S. je imala zlata na sebi, a oko sebe sve što joj treba…i što joj ne treba. Oblačila je sve što je htjela…i što joj stoji i ne stoji. Nije imala đece. Zapragla je za materinstvo od znanih i neznanih brakova. Imala je i pašče za usamljene šetnje. Moćan pas. Uzajamno su se teglili pješačkim stazama, ođevena u šareniš i sa modrom fiokom na vrh glave ka kaćun. Uz to je i dimila, držeći cigaretu među visoko uzdignutim prstima.  S.S. je bila skupa u svakom pogledu. Teška je bila za održavanje. Grabile su je godine, a ona svom D'oru život. Stalno joj je plaćao neke remonte. Postajala je zgodnija po izdalje no izbliza. S tri znana braka ugrabila je četvrti. D'oru je prijavila drugi… Jasno je zašto se tako udavala. Kad se razuda, dobije pola imovine. Onda, zauzda sljedećeg i od prvog dana braka računa na zadnji i na polovinu…itd. Bila je ozbiljan pogon male privrede…a jedini proizvod …ona. Imala je i svoj automobil kojim nije znala da upravlja. D'oro je bio pripravan kad joj na'm pane. Vozi D'oro…dobri doro. Vožnja mu nije teško padala, padala mu je ona i njena priča. Teškoće su počinjale u startu. Sve mu je startovala, od svanuća do klonuća. Automobil nije mogao da pokrene dok ona ne kaže kreni!  Nije mogao da stane, dok ne kaže stani! Govorila je to i na semaforu, iako semafor kazuje sve….Pa opet kreni… Želudac mu se pokretao do povraćanja. Uzalud je bio vozač bez greške. Nikad nije ni ogrebao nekoga, a kamoli imao udes. Ali vjenačao je udes. S.S. kao esesovac. Kad S.S. uđe u ta dva kvadrata automobila, bila je šef kabine. Pokušavao je, ali baš svaki put,  mirno da joj objasni kako je nemoguće voziti s četvoro oči i s dvije glave. Ne može se voziti po tome što ti gledaš, već samo po onome što ja vidim. Vožnja sa njom je bila usiljeni marš, teži od prisilnog pješačenja. Nasilje bez stanke i prestanka. Psovao je u sebi…*ebem ti brak i sve što iz njega dolazi. Zaustavljao bi kola. Izbacivao je. Ostavljao je. Gledao bi u retrovizor kako grana rukama i sica dok se prolaznici okreću i za njim i za njom.  Potom bi se vraćao po nju da gasi sičan. Opet bi osula po njemu. Kući bi mljela dok mu ne samlje svaki nerv i strpljenje. Ranije bi ih mirio krevet, a kasnije samo razdvajanje. Ponekad bi spavao u garaži, u kolima. Imala je đavolju kondiciju…Na kraju bi obavezno plakala… Proljev od suza bi raskiša šminku i maskaru…Nakalje od žene…da je ne sretneš, a ne doma držiš. A D'oro je držao jer nije šćela da ga pušti. Od svega što je njoj bilo dostupno nudio joj je polovinu za razlaz, ali to nije bio izlaz dok ne prikaže sve…i zlatnike. Do njih se nije moglo. Ležao je na njima. Vješto ih je pohranio u spavaćoj sobi ispod poda od kamerunske ebanovine  koju je vidio u jednoj od Gadafijevih rezidencija. Uvezao je to raskošno drvo direktno iz Libije…pa neka neko razvali takav pod.

Skovala je plan i pakt o nenapadanju. Odjednom se umiletila. Ni jednu nije progovarala. Ni u kuću, ni pred kuću. Nije mu izlazila iz volje, bilo šta uradio. Moga je da vozi u maniti lik bez riječi. Sad je on sumnjao na nju. A ona nije odustajala. Po noći, kad utvrdi san, sugestivno ga je huškala, postavljajući mu pitanja ispod glasa: đe je zlato ? Nije progovorio…sem jedne noći kad je tobož probuncao: ćud je ženska smiješna rabota… i navodno nastavio da hrče. Provalio je, a ona je to primila kao buncanje. Ništa za to! Organizovala je svečani ručak u najskupljem restoranu izvan grada, da proslave sedam godina vjernosti. Jeli su, pili su i dolivali se. Ona je pila, pušila, prepila se…i odriješila jezik ka iz najgorih dana. Rekla je sve što je imala da mu kaže…i da je laže…iz svega mozga… da svi gosti čuju. Vlasnik je pojačao inače diskretnu muziku da joj malo priguši kojevitez, ali nije išlo. Jedna glava devet jezika. Njen D'oro je ustao, prišao šanku, platio račun i izašao. Pojurila je za njim i uskočila sa njim u auto. Startovao je prvi put bez njenog pitanja. Pritiskao gas i nestao niz cestu. Ona je bezumno sicala istu priču, a onda vrisnula, pazi krivina ! Zapazio je krivinu, ali nije pazio. Pridao je gas i uz stravičan tresak proletio je kroz kolobran…Preletio stjenovitu padinu i nastao u rijeci. Rijeka je bila moćna, valovita, brza. Očevici su prijavili slučaj, a u restoranu potvrdili svađu. Potraga je krenula niz rijeku. Kilometrima i satima, ni traga, ni glasa. U suton, kilometrima nizvodno, mještani su opazili žensku osobu kako pluta na rezervnom točku, nemoćnu da se domogne kopna. Zaplovili su čunom i izvukli je.

Poslije tri dana u bolnici, oporavili su je. Poslije tri godine prodala je kuću sa gomilom zlatnika, ispod kreveta, u bescjenje…i nestala. 

                                                                                            Mihailo Radojičić Šok