Uklete 90-ete

PETAR JEBIVJETAR 

Prvi moj urednik, (kad ništa nijesam znao o ovoj profesiji osim da treba pisati), podučio me; da je novinarsko pisanje, pišanje po snijegu! ”Gde ćeš bre, sa književnosti u novine!?” Poduka nije pomogla, nastavio sam da pišam po snijegu do dana današnjega. Ali i on! Bio je književnik sa već objavljenim knjigama. Od tada su prošle četiri i po decenije… piši propalo! Ośećam se ka ”Peter jebivjetar”! Tako su zvali u redakciji najgoreg novinara (trkopiša) koga su najviše objavljivali. Ovo mi se desilo u Srbiji. Kad sam se vratio u Crnu Goru jebivjetara je bilo sa svake strane, a najviše izbjeglica od svukud…te nijesi znao odkud jebivjetri duvaju? Ka danas… I svi se bore za pusto srpsko! I svi pišaju…Kao u onoj vasojevićkoj anegdoti … prvrneš balegu, kad pod njom pisac…i nije isključeno da će dobiti 13-julsku! No, ja se ćešim Njegošem. I on je izbjeglica…Crnogorci su ga prepuštili onamo đe ga najviše izdaju. On je, o Crnogorcima izda najveće djelo i diga ih u nebesa a oni su ga izdali na zemlji. Izdali su ga i predali drugima… a ovi bi ga, kad gođ naiđe ratna stihija, bolje reći fašizam(1942. 1993.)izdali ka državnu monetu za potkusurivanje. Stoga ću ovoga puta malo pisati a više prepisivati svoje pišanje po snijegu  iz ‘90-ih. Devalvacija…i njega i svega! Evo tog prepisa sa blagim ispravkama:

Kada sam se vrnuo kući, te godine (1993.) nijesam umio doma doć’…Kada sam izašao iz zemlje, 25 dana ranije, sve sam „Njegošem“ platio…I let preko okeana. Bio je najveća novčanica koju je ikada ova zemlja izdala. Zvala se Se-Re-Je! Kada sam se vrnuo u nju, nije valjao pet para, prebijene pare, boba. Našao sam ga na pločniku. Izbucan!

Tvrdili su da je njihov! Kad su ga oteli odmah su ga izdali. U dinare! Ni mjesec dana im nije dura. Kakva devalvacija Vladiko…(zbog tvog vapaja za krvavim srpstvom ugašenim).

Povratak se potrefio u Đurovu neđelju. Te neđelje je on bio najviša vrijednost. Đuro Jakšić! Mislio sam da je na slici Goran Hadžić (zlikovac iz Slavonije), toliko su preobrazili pjesnika „Ponoći“, prema svome vremenu. Što se tiče vremena Đuro je pogođen. Pogodili su ponoć.

A sada, dragi moj Vladiko, da ti se obratim sa par riječi… Tebi niko par nije bio, do ovoga puta…kad su te isturili na pare. A ovaj put, kad su te izdali bez pitanja, Đuro je bio bolji od tebe ’iljadu puta, milion puta, milijardu…

Gospodaru, što učinješe od tebe?! Bože, Vladiko, ni za šta li nijesi – u njihovijem rukama. Tvoji te ne bi izdali da ’ljeba imali ne bi. Tako vele… A, opet, pričaju: to su taman tvoji uradili! To! Tebe za lebac, za lukac… sad im ne valjaš ni za … ku…sur.

U njihovim rukama si im gori od svih  promašenih investicija. Njima je svaki  Petar jebivjetar. Gori si im od Lilića, od Jovića, od  Čorbe… Ni za šta si im, sem da im poslužiš…Sad nijesi ni za poslugu…Ni za ’lebac, ni za jajce, pronosak… Ni za sitniš… Niko te više ne vrće! Ni prośaci te neće…Skuplji je papir na koji si štampan od svih tvojih sabranih djela do danas… Sad si jeftiniji od najeftinijih njihovih današnjih pjesnika. Napravili su s tobom i od tebe današnjicu. Na tebe se pozivaju kad razvaljuju zemlju, koju si prvi htio da sastaviš.

Više valja današnji urednik Tv-ea, no cijeli ti, ondašnji. Više mu se cijeni jedna najava, no svakolika tvoja posveta „Prahu oca Srbije“. S tobom ih plaćaju… A kad te dobiju, lakše bi im bilo da su dobili po rbatu, po obrazu (koga nemaju), po nosu okidenome…A, kad te, na jade prime, onda protestuju, bune se, štrajkuju… Zar smo to zaslužili?  Njegoša za mjesec dana…Za tebe ne mogu kupiti ni nužni papir… Jeftinije je da se s tvojom monetom otru… Vladiko!

Više valja kolo srpskijeh sestara, no sve tvoje ogledalo srpsko. U njega ti sad niko ne ogleda, samo najgori Crnogorci. „Gorski vijenac“ ti je pogrebni za Crnu Goru. S njim su je saranili. Nad nama je nebo zatvoreno… „Da je iđe brata u svijetu“… (pa da skine, ostale i srpske nepravedne sankcije…). U njih sada druge misli nema… do gulikoža narodnijeg. „Na muci se poznaju junaci“… Neko krupno laže Vladiko? Niko krupno ka Srbin ne laže! Sve smo ih upoznali. Same kukavice… „Glavari se skamenili, kam im u dom…“

I tu si ogriješio. Ništa im bit’ neće, no im je visok biljeg… Niti se kome od njih  išta  do sad grdno desilo…a Crnogorcima sve najgrđe.’’Crni dane a crna sudbino…’’

„Đe je zrno klicu zametnulo“? Ođe Vladiko! Što si gođ posija, ništa ti niklo nije. Samo izrodi… Rađu! Ođe posijani, a nikli onamo. Stalno nas presađuju… Pa neki rastu ka iz vode, a neki gnjiju, ka u vodu.

Svi  smo  te pročitali. Sve ti znamo napamet. Niđe te primijenit’ ne možemo. A kad te primijenimo…Ne bilo primjenjeno?

Kako si nas opisao, tako nas više niko opisati neće…a otpisat oće… oni koji su te sebi pripisali. Već su nas otpisali.

…I sve što si napisa’, sve  si nas  slaga’, Vladiko! Niđe nikoga od onih tvojih junaka i karaktera, traga im nema među nama! To samo ima kod tebe. Jedino su nam glavari kao oni iz Vijenca „trag im se utro“…I  nijedan se nije žrtvova’ za svoju zemlju, ka ni oni tvoji u Vijencu…Samo je narod glavom platio. (U G. Vijencu nijedan glavar nije  poginuo za CG…a narod? ’’Nestalo je groblja oko crkve, po šestinu u jedan kopaju!’’)

A popove da ti ne spominjem, što su ti stolicu zauzeli i ušli ti u pośed.

           

P.S.: Vladiko, za tebe ništa dobit’ ne možemo. A izgubili smo s tobom sve. Zahvaljujući nama… A možda i tebi.

                                                                                             M.R.Š.