MARKO MILJANOV

Paša Alilagić pozva Drekaloviće kod sebe i reče im da se potpišu arač caru da daju, pa da im se dopušti doma da se vraćaju. Kuči odgovore da se nete potpisat da arač daju, govoreći: »Mi smo izgoreli i poginuli za ta arač da ga ne dajemo.« Paša im je reka: »Ajte doma, zdogovorite se, pa sjutra dođite da ‘mi kažete.« Oni sjutradan dođoše i govore isto ka juče. Paša im reče: »Valja davat caru carevo, druga ne može biti, no ajte i sjutra dođite da mi kažete.« Oni dođoše sjutradan. Paša njima i oni paši sve jedan govor. Đuro Tolev, barjaktar, govorio je: »Ne daje narod kučki arač, pa ako se nigda na svoje vraćat neće, no će opet bježat po svijetu.« Paša sve jedno: »Nema vi doma vraćanja, što nećete caru davat arač; uvjerite narod, pa dođite da mi kažete.« Ovaj pašin dogovor s narodom traja je pet-šest dana. Paša sve žešće arač traži, jer se nada da se tome narodu dosadilo po tuđemu svijetu skitat. No šesti dan dođoše mu svi Kuči i njine žene, koje su vikale izglasa: »Znadi, pašo, ne damo arač, ni đevojka ako ni ostat neće. Doma se vraćat nećemo.« Ljuđi su zborili ka i prvije dana. Paša, a tako i oni koji su s njim bili, čudili se jarosti ženskoj; ispred saraja pašina sijevaju vičući ka zvjerad, psujući Turke i svoje muževe, braću i sinove, sve što im je na um moglo doć, govoreći: »Ginite, ne podaračite se, ili dajte puške nama ženama, puste vi ostale.« 

                                                                                                     ’’Primjeri čojstva i junaštva’’

Prch.me