NJEGOŠ
Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je Govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.
Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge! ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’
***
Vladika se tog večera (kod Rotšilda) poznao sa viceadmiralom amerikanske vojne lađe (ratni brod) ’Nezavisnost’ koja je ovde u zalivu od pre nekoliko nedelja. On je odmah sutradan pohodio Vladiku, i pri polasku molio ga ovim rečima: ’Da poglavaru slobodne Crne Gore ukaže počast i poseti ubojnu lađu slobodne Amerike. ’Pošto Vladika obeća da će doći, pošalje mu on posle podne jedan vojni čamac sa vicekapetanom lađe. Vladika odmah pošalje po mene (Nenadovića) da idem i ja, ’Ali – reče – ne hoću da ideš u tizim haljinama, nego u Crnogorskim.’ I tako, koje od njegovih haljina, koje od one trojice (vladičine pratnje) preodenem se i obučem kao Crnogorac. Kad sam se bio obukao, svi su gledalu uza me i niza me, kako mi stoje crnogorske haljine. Đuka se smeje i kaže: ’Ko bi reka, Gospodare, da je ovo oni isti?’ Serdar Andrija pravi mi komplimente kako mi dobro stoji crnogorsko ruho: ’E,bogami, sad si čovjek ka i mi.’ A Vukalo pridodade: ’Kako ti nije žao trošiti novce za one talijanske krpetine.’
U tri sata popodne sednemo u čamac. Pošla su i sva tri Crnogorca. Čamac, za nekoliko minuta, prenese nas do lađe koja je podaleko u zalivu stojala. Viceadmiral dočekao je Vladiku na stepenima lađe i primio ga s čamca. Kako on, tako i svi oficiri bili su obučeni u paradnu uniformu. Na lađi bili su uparađeni svi vojnici s puškama i odali su vojnu počast Vladici, i njihova vojna muzika je svirala, a lađa je bila okićena množinom zastava, među kojima se vihorila velika amerikanska zastava sa svojim zvijezdama. To je bio jedan od najvećih amerikanskih brodova. Posle smo sedeli u oficirskoj sobi gde su nas poslužili nekim pićem nalik na rum, ali blaže od ruma. Viceandmiral je dao Vladici, za spomen ove posete, jednu malu, ali vrlo lepu mapu Severne Amerike, i jedan mali zlatni novac koji je kovan u vreme oslobođenja amerikanskih država; i k tome još neke amerikanske stvari koje se ovde retko mogu videti. Vladika je posle poslao viceadmiralu na dar nešto od crnogorskog oružja.
Vladika istinski ljubi Ameriku. Sa oduševljenjem je govorio i slušao o Americi, o njenom napretku, o njenim ustanovama, o njenoj slobodi. ’Znate li vi – reče – viceadmiralu, da sam ja mnogo puta razmišljao; da zažmurim, pa da ostavim Evropu, da dođem u Ameriku i da više ništa ne čitam o Evropi. Ljutim se na tuđince, ljutim se na svoje. Sedamdeset miliona moga plemena (pravoslavni hrišćani) mrtvim snom spava, kad svi narodi napreduju i uživaju plodove slobode i prosvjete. Otišao bih iz Evrope; ne kad me neprijatelj pritisne, nego kad vidim da ovako veliko pleme, kao što je slovensko, nema toliko fizičke ni moralne snage da izbavi jadnu moju braću od tiranske turske ruke.’
S lađe smo uživali u prekrasnom izgledu na varoš, na ostvo, na Vezuv i na svu okolinu. Vladika se oprosti sa amerikanskom gospodom, i sednemo u čamac. Uparađeni vojnici opet su odali počast, a muzika je svirala. Kad je Vladika seo u čamac topovi sa lađe počeli su gruvati; dvadeset i jedan top pozdravio je suverena Crne Gore. Na mnogim drugim lađama, pored kojih smo plovili, zastave se podignu uvis; a svi mornari poleteše kao ptice na katarke; Obale se zacrneše od gomile sveta; i sa više strana zahori se: ’E viva! E viva!’ Vladika je podizao svoju crnogorsku kapu i blagodario im.
Naš čamac išao je kao strela, a dugačka amerikanska zastava na njemu dohitala je vodu. Prošli smo kroz stotine različitih brodova. S jedne grčke lađe pozdraviše Vladiku burnom pesmom; zacelo pesmom rata, pesmom oslobođenja. Sa više lađa kapetani i mornari dizali su ruke uvis i mahali kapama Vladici. To su, po svoj prilici, Dalmatinci koji poznaju Vladiku.’’
U Neapolju marta 1851. Ljubomir Nenadović