ZABORAVI AKO MOŽEŠ ?

Ta se naša zemlja, koju danas zovu region, raspadala po nacionalističkim šavovima pa sam pozivan povremeno dok se raspadala, da kroz scenski igrokaz, govorim njenim ostacima. Nije bilo političke hirurgije koja je mogla sastaviti a ostaci su  uživali u tome. Sve je to ličilo na iživljavanje onih koji me zovu a i moje koji se odazivam da im gostujem. Morao sam da igram…ponekad i kao mečka. Od toga sam živio. Neki novi klinci su odrastali i postajali neki novi dripci koji su se na raspadanju bogatili; bivali moćni. Nadjačavali su institucije pa su me takvi zvali da igram u njihovom aranžmanu. Toliko je to naglo bogaćenje bilo očigledno da je jedan pronicljivi scenarist već prepoznao nadolazeće vrijeme i napisao tv seriju o serijskim bogatunima koji su izbijali na površinu; kojima niko ništa ne može a oni sve mogu. Dobio sam, ne znam iz kojih razloga i ulogu u toj tv seriji da igram jednog  naglo obogaćenog nesoja koji je već stekao imućstvo i kuću u ekskluzivnoj rezidencijalnoj četvrti poput nekog izvanjeg diplomate iz bogate zemlje. Sve se izvitoperilo.

Taj koji me zvao bio mi je susjed iz đačkih dana. Miran i neokretan, bez talenta za bilo što. Došao je u veliki grad, iz tog našeg pritalaušenog zavičaja da studira. Nije bilo fakulteta koji bi ga primio sa tako niskim ocjenama iz srednje škole. U studentskom glasilu pronašli smo jedan koji prima bez prosjeka…za  organizaciju rada. Bio je na periferiji. Popunili smo mu prijave i sve što treba. Dobio je index, povlasticu za gradski prevoz i bonove za menzu. Studentski dom nije. Svi su bili puni. Primili smo ga kao ilegalca. Nabavili mu poljski krevet i smjestili ga. Situirali smo ga za preživjet. Postao nam je kolega, brucoš, kad smo mi svi trojica iz sobe, bili apsolventi.  Fakultet nije pohađao. Nije mogao da oporavi đe se nalazi a prvi put smo ga mi odveli. Pokušao je jednom, rekao je, ali se nije snašao u prepletenom gradskom prevozu i odustao za vazda. Nije ovjerio ni prvi semestar. Nestao je. Krevet smo našli sklopljen pored lavabao a zahvalnost na ogledalu. Napisao je sapunom, Hvala! Prošli su mjeseci, ni glasa, ni razglednice…ni traga đe je nestao.

Za 1.maj, i mi smo nestali. Svako na svoju stranu da proslavimo međunarodni praznik rada. Kad smo se vratili na svakom krevetu čekale su nas originalne farmerice RIFLE i drečave žute majice. Made in Italy. Opet se zahvalio na ogledalu i nestao. No to nas nije tangiralo. Samo farmerice, još original…kakav poklon? A majice su bile nalik na boju gradske čistoće pa se nijesmo usuđivali da istovremeno izađemo tako dresovani. Odmah bi nam neko sa studentskih prozora doviknuo: Ua Čistači ! U Studentskom gradu se inače, svakome dobacivalo ko bi izašao iz prosjeka studentske skromnosti. Dobacivalo se čak i kiši, kad se iznenada stušti od Surčina. Svi bi otvorili prozore, ali baš svi. Osam hiljada studenata, uglas bi vikali: Ua Kiša ! Sada, našem nesuđenom cimeru, smo samo ćutke dobacili zahvalnost. Rifle su bile prestiž…a darodavac nas je izgleda prestigao. Načuli smo kasnije da je radio neke opasne poslove od povjerenja za policiju, izvan zemlje. 

Taj me sad zvao iz drugog  grada. Odazvao sam se. Alo, ko je? Samo sam to izgovorio i ništa više. Predstavio se, prepoznao sam mu glas. Nastavio je! Imam kongresnu dvoranu za tebe. Imam medije za reklamu. Imam sve. Biće krcato. Plaćam koliko zineš. Nijesam mnogo zinuo. Sjetio sam se farmerki. Karta ti je rezervisana samo da je podigneš. U petak veče igraš, ujutro si kod mene. Imam hotel, ti imaš apartman. Vidimo se za pet dana. Čekaće te mečka na aerodromu… Shvatio sam da je to augmentativ za najveći Mercedes. Pozdrav kolega!  …I zatvorio je liniju.

Kad sam sletio u petak, neka neznanka mi je prišla. Predstavila se. Iza nje neki buzdovanski lik s frizurom na nularicu  i diskretnom slušalicom na uhu, je pokupio moj prtljag. Ova, valjda hostesa, lomno je išla ispred mene. Štiklajući me odvala do mečke. Buzdovan je stvari potrpao u gepek. Onda mi je otvorio vrata da se smjestim iza vozača. Gotovo da sam malo pješačio dok sam sjeo. Kakva mečka, kao kakav mini dnevi boravak. Buzdovan se smjestio naprijed do vozača. Neznanka, do mene…na distaci…kad je već toliko prostora na pretek. Prepoznao sam da me čuvaju ali nijesam znao od čega i od koga. Ko sam ja, prvi put sam se zapitao? Prošao sam svu bivšu domovinu uzduž i poprijeko stotinama puta. Mnogo tuđih zemalja, kao vozač ili u šetnji kao pješak. Niko me ni dotakao nije, niko mrko pogledao. Nikad nijesam imao pored sebe nikoga. Ponekad samo organizatora. I sve je bilo s anđelima. Sada sam sumnjiv s buzdovanima. I stakla su na mečki  bila zatamnjena. Ja vidim svakoga, mene niko. Sve je bilo tamno. Krenusmo. Čime mogu da vas ponudim, upita me dotična i otvori bife na daljinski upravljač. Perverzija. Ponuda je bila raskošna. Svega. Stekao sam utisak, da im je gazda naložio da me zadive. Zapanjili su me. Uzeo sam mineralnu, pijuckajući je do odredišta i slušajući ljubavni folk… Neka pevaljka je zapomagala. 

Protokol je bio i ispred hotela i u njemu. Svi oko mene do apartmana. I tamo bife na izvolte. Raskomotio sam se, provukao se ispod tuša, uzeo jedno piće i zavalio se u brokatnu fotelju. Osjeto sam se umornim, baš ni od čega… ali osjećanje  je osjećanje. Ponovo je došla ona ista, sada obnaženija u ramenima. Bilo je početak ljeta i bilo je toplo. Pozvala me! Rekao je gazda da dođete u salon! Otišao sam sa njom k njemu. Nije ga bilo. Čakao sam ga. Došao je. Jedva sam ga poznao. Bio je nekako uobručen, ugojen i usporen. Samo mu je sirovi glas ostao isti, neobrušenog akcenta, tvrd kao zavičaj. Pare ne mogu sve da izbruse. Lagano se spustio na udobni kanabe žmirkajući kao pospan. To je i opravdao nesanicom koja ga muči. Noćas nijesam spavao ni dva sata, rekao je. Hostesa je čekala dok joj nije naložio da nas posluži. Obavila je to i izašla. Zahvalio sam mu na pozivu i dočeku. Uzvratio je, kako je to normalno za bivšeg kolegu, koji je postao tako poznat. Pritiskao je dugme na telefonu. Livrejisani sluga je ušao. Skinuo je gazdi cepele i lagano mu podigao noge na kanabe. Pored cipela mu je poturio papuče kad bude ustao. Dok ga je prekrivao lakom tkaninom gazda je naložio da me isprate. Progunđao je. Sve što ti na um pa'ne Lena će ti izać u susret.  Sve mi je na uma palo. Nijesam očekivao takav švedski sto, ali kad gazda kaže i Lena je na stolu. Zamolio sam ih da me ne prate, sam ću. To sam i uradio ali Lena je uskoro došla s upitom šta mi treba. Rekao sam instiktivno. Vi! Konkretnost je nije iznenadila. Samo je pitala, sad ili kasnije? Pokazao sam se nevičan za tako nešto. To se na Vi ne obavlja. Opuštih malo. Ajmo poslije predstave. Noć je inače dosadna. Ja ću zvati.  

Predstava je počela s gazdinom najavom s posebnim akcentom na kolegijalnost sa studija. Dok je govorio držao je ruku preko mog ramena da bude ubjedljiviji. Sala je bila prepuna i s pomoćnim stolicama. Poslije predstave gazda me isplatio u kešu i prepustio posluzi i pažnji. Servirali su mi večeru u prostranoj ljetnoj bašti. Nije bilo drugih gostiju. Usamljen, objedovao sam kao poslednji Mohikanac. Gledao sam u tanjir a đe bih drugo u toj samštini. Pohodio me samo kelner. Kad sam mu se zahvalio za servilne pohode, iza njega u sjenovitom uglu stajao je neki visok čovjek okrenut leđima. Produžio sam pogled na drugi kraj bašte. I tamo su stajala dvojici na istureni uglovima u istoj pozi… I četvrta strana je bila pokrivena. Dakle, tako se živi u ovom novokomponovanom svijetu, prevrelom od bogatog straha. Sjetih se dogovora s Lenom poslije večere. Neću je zvati. I tamo će me posmatrati, ko zna sa koje sve strane. Što da radim. Očigledna zaostalost. Ne volim da mi se iko miješa u tu stvar ni pogledom… sve bi mi se oduzelo.

Prošle su godine. Došla je vijest da je moj kolega gazda, ugledni biznismen, obezbijeđen i regulisan u svakom smislu, izdahnuo iz čista mira u svojoj najnovijoj blind mečki. Nije ga niko umorio sa strane, umro je iznutra od sebe.

P.S. Ne znam da li sam promašio temu o kulturi sjećanja  ali bilo bi pomalo nekulturno ovo zaboraviti. 

                                                                                                                          M.R.Š.