NJEGOŠ

Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je Govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.

Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge!  ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’

Vladika je juče pre podne išao kralju te se s njim oprostio i rekao mu zbogom. Tom prilikom metnuo je sve ordene i lentu preko prsiju i pripasao sablju. Inače nigda ih ne nosi.

Ja (Nenadović) i Đuka (upravitelj dvora vladičina – Đuko Srdanović) išli smo s njime kao njegovi ađutanti. Kralj sada sedi (stoluje) u Kazerti. To je mala ali prijatna varoš. Samo je nekoliko sati dleko od Neapolja. Išli smo železnicom i to onim istim kolima u kojima se kralj vozi. Kola su vrlo lepa, iznutra obložena svilom i pozlaćena. Naročiti voz krenuo je iz Neapolja zbog Vladike. Brzo smo otišli jer se nigde putem nismo zaustavljali. Po želji Vladičinoj, i ja sam bio obučen u crnogorske haljine. Nešto sam uzeo od serdara Andrije, a nešto od Vukala, koji su kod kuće ostali. U  Kazerti na stanici dočekuju Vladiku dvoje kraljevskih kola i ađutanti. Kraljeva palata nije daleko od stanice. Ona je lepa i velika; rekao bi čovek na samim stubovima stoji, toliko ih ima. Stepenice osobito su velike i neobično široke, mogao bi bataljon vojnika po njima marširati. U hodniku i pred kraljevom sobom dočekalo je Vladiku mnogo oficira i generala; i odmah otvoriše se jedna velika vrata, i  kralj primi i odvede svog gosta.

Mi ostanemo razgledajući slike po duvaru (zidu) i zabavljajući se s onim generalima. Ili bolje da kažem oni su se zabavljali s nama gledajući crnogorsko odelo i oružje. Za svaku su malenkost zapitkivali. Vadili su Đukin jatagan, i pitaju; je li koliko glava odsekao?  Ja kažem Đuki šta pitaju a on odgovara: ‘’Molto, molto!’’ Pa mi reče, te im prevedem i kažem: da je taj jatagan mnogo i srpskih i turskih glava odsekao,  jer je najpre bio jednog paše, pa su Crnogorci uhvatili pašu i posekli, a ovaj mu nož uzeli. Zatim pokaza im turski natpis na nožu. Oni glede zlatom izvezeni natpis i pitaju šta znači? ‘’To znači, – odmah odgovori Đuka, – ne nosi me žedna!’’ Rekoh mu ja: ’’More Đuko, neće tako biti, ne znamo što turski piše.’’ – ‘’Kaži ti njima, da je tako, a ako ne veruju, neka sami čitaju.’’

Proveli smo tako u razgovoru oko dvadeset minuta; dok se najedanput ona velika vrata otvoriše i kralj isprati vladiku i oprosti se s njime. Tom prilikom kralj je i na nama svoj pogled zadržao. Mi se svi duboko naklonimo osim Đuke. Kad smo silazili niz basamake, reknem mu ja: “Bolan, Đuko; ti se nimalo kralju ne pokloni!” – “A boga mi, jesi čudan! – odgovori mi Đuka –“Kralj otkad se rodio danas prvi put gleda Crnogorca; pa i to zar pogrbljena da ga vidi?”

’’Pisma iz Italije’’ u Neapolju, 1851.                                                          Ljubomir Nenadović

Prch.me