NJEGOŠ

Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je Govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.

Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge!  ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’

***      

’’Bio sam više puta u ovdašnjem muzeju što se zove Burbonski muzej. Jedanput sam i s Vladikom bio. Ovaj muzej je između prvih muzeja na svetu. U njemu ima vrlo mnogo stvari koje se nigde više ne mogu naći ni videti. Tu su prikupljene najznamenitije starine; između ostaloga, u tom muzeju se čuvaju sve stvari koje su pronađene u *Pompeji i Herkulanumu.

Pregledali smo gotovo sve što ima važnije u Neapolju.. Videli smo lepih statua od Kanove, od Čelinija, od Mikelanđela, i od stotine drugih koji su docnije radili. Videli smo slike od Rafaela, Ticijana, Koređa, Karavađa, Rubensa, Vandika (Van Dajk) i mnogih drugih. Za jedno prepodne što provedeš u galerijama čućeš sto puta da pomenu ova imena. Od mnogo gledanja oči zasene i glava zaboli. Vladika ne mari da vidi mnogo stvari; on gleda samo ono što je najlepše i najređe. Pri onome što mu se dopadne on se duže zadrži i pažljivo posmatra. Ukus mu je lep i nežan. Gde se on zaustavi tu zastane mnogo gledalaca. Koja mu se slika dopadne, uzme stolicu i sedne pred nju pa je dugo posmatra. Ja prođem kroz nekoliko soba i u njima pregledam stotine predmeta, pa se vratim njemu, a on još sedi pred onom slikom koja mu se dopala. Posle Rafaela, najradije je gladao poslove (slike) Vandika. To je škola holandska (flamansko slikarstvo). Jednom, šaleći se reče: ’Valjda mi se zato dopadaju njegove kartine (tako on zove slike) što mu je ime nalik na moje ime’ (Vandik-vladika).’’

“Pisma iz Italije”, U Neapolju marta 1851.                                           Ljubomir Nenadović

Prch.me