DOMAĆI ZADATAK – Zapisi Nepismenog Pisca
NAROD BEZ IKOGA SVOGA
Naše neprocjenjivo bogatstvo leži na sigurnom mjestu. U zatvor ka u banku, u privremenim zatvorenicima ka u trezor. Pare su im odavno na slobodu a oni se postepeno oslobađaju. Krali su godinama i šakama i kapama a sada vrću jedva šačicu i raskusuraju se s državom. Svi se prijavljuju da budu śedoci saradnici sami sebi. To je najbolji način da zakonski oroče lupeštinu na neodređeno vrijeme. Śedočenje je vrlo poželjno jer daje šansu ostalim velelupežima na vlasti i užoj okolini da se i oni, kad dođu na red, izjasne da su pošteno krali. Ko veli da se od poštenja ne živi, oca mu j***m u vrg guzice pa taman da je perjanik presednika države ili učesnik parade ponosa. Ovom zemljom nikad nije vladala ponosnija parada ponosa bez ikakva odnosa… Kad oni pośedoče o sebi sve najgore, država im poželi sve najbolje i pride; prosto vi bilo i zdravo ga trošili. Kad priznaju, država ih ostavi na miru da troše zasluge za ’’narod’’ koji nema nikoga svoga.
Dok oni tako zadržaju za sebe i ono što se izdržat ne može, majke s troje i više đece danima izdržaju ciču na ulicu ka’ izbeglice od ISIL-a. Čekaju ispod nule, na minus 1,-2.-3,-4,- 5 itd. Tako one u zbjegu sa ispruženim rukama čekaju pomoć od države, zato što su rodne. Istovremeno izrodi śedoče o svojim lupežanjima pod vrlo povoljnim uslovima na +20 do +25 i više Celzijusa. Današnji vlastelini i vlasteličići, su u svoj vakat, sa ulice krenuli u osvajanje slobode. Osvojili su sve što im je palo na pamet i uzeli sve što im je palo rukah.
Zbog svoje ulične prošlosti, koju sad očima gledat ne mogu, ukinuli bi i ulice, i rasvetu, i trotoare, i prolaznike i đecu bi ukinuli… i živu ogradu… Da nema ništa živo… a kamoli oka za sedoka, dok miču iz oba oka.