MARKO MILJANOV

Bivalo je pojedince ljuđi, ili po cijelo brastvo, koji su tražili boj i kad nijesu imali koga svetit, n'o oće da pokaže svoje junaštvo, e nije grđi od drugoga. Tako je u Bjelopavliće jedno brastvo kćelo da se pobije s Boškovićima, i da im pokažu e nijesu od nji grđi. U to se Bjelopavlići skupe na zbor pred crkvom Svetom Ćeklom. Risto Simonov Bošković na skupštinu počeo je govor ka i vazda što je činio i narodne poslove raspravlja, a drugi mu pomagali. No danas bjeu drukčije uredili. Turo Vujošev Kuković ufati Rista ozad za perčin, povuče i previje mu vrat. Tako je naređeno bilo Turu da učini, misleći e će ga Risto ispresijecat nožem kad ga za perčin dofati, pa onadar da se brastvo Ristovo i Turovo iskolju među sobom da vide koji su bolji. Tako su se brastva razdvojiila i okrenula puške jedno drugome, pa čekaju kad će Turo poginut, pa onadar svi da poginu.

No Risto ni ubi ni posječe Tura, samo što mu je govorio kad ga je drža za perčin: 
»Pušti, bruko«, a po kojom dodadni:
»Pušti, bruko, da te Bog ubije!« 
Čudeći se Ristu što čini od njega Turo, Boškovići su se na Rista ijedili, stiđeli se i govorili:
»Udri, đe ti okide nos!« 
No Risto nije se na to okrenuo. Jedva u neko doba pušti ga Turo. Risto, ne okrećući se na njega, reče Bjelopavlićima:
»Zar ovakva nevaljalica da ve može naćerat da koljete drug druga?« 
Vojnici, ka vodom opareni, digoše puške na ramena; skupe se oko Rista, koji je produžio svoj rad koji bješe prijed počeo.

                                                                                                               ’’Primjeri čojstva i junaštva’’

Prch.me