NJEGOŠ

Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je Govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.

Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge!  ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’

”Za Italiju govore i pišu da je raj Evrope, a za Florencu kažu da je raj Italije… Vladika ne nosi u Florenci ni crnogorske haljine, ni crnogorsku kapu, i tako može vazdan hodati po varoši da ga niko ne pozna. Pored svega toga što je Vladika ovde hteo ostati nepoznat, opet sutradan po dolasku našem cela varoš je znala da je on tu. Novine su javile da je došao i gde je odseo. Gomile sveta svagda je bilo pored gostionicom kad smo izlazili da sednemo u kola. Svak je želeo da vidi Principa od Montenegra (”Principe di Montenegro”). Toj radoznalosti mnogo je doprinio i jedan dopis iz Rima, koji je pred naš dolazak izašao u ovdašnjim novinama. Mi smo još putem čitali taj dugački dopis koji sa najlepšom hvalom govori o junačkoj Crnoj Gori i o njenom vladaocu, koji je u svojoj zemlji: ‘glavar vojske, pravice (pravde), crkve i književnosti’. Na više mesta sravnjuje ga sa engleskim pesnikom lordom Bajronom, koji se u ovim krajevima italije duže vreme bavio i o kome se i danas pogdešto priča. Opisuje ga (Njegoša) kao prebogatog kneza  kome sva pratnja u samom srebru i zlatu blista. Veli da ima svoj parabrod na kome putuje. Priča da je jednom u mlađe doba sa četom od pedeset Crnogoraca, probučen, putovao kroz turske zemlje da vidi Kosovo, pa su ga Turci poznali i silnom vojskom opkolili: no on se junački kroz njih protukao, i zdravo se u Crnu Goru vratio. Dalje veli (reporter iz Rima): Bije puškom kao Bajron, pravi lako stihove kao Bajron, ljubi Italiju kao Bajron, sumoran je kao Bajron.

No, ko izbliže pozna Vladiku, videće da između njega i Bajrona nema nikake druge sličnosti do te: što su obojica, svaki u svom narodu, i svaki na svoj način, veliki pjesnici. Bajron je lakomisleno, ćudljivo, raskošno, sujetno stvorenje, najveći poetski dar, razmažen bogatstvom i gospoštinom svoje rodbine. Gord od postanka mrzeo je na svet i na svoju postojbinu Englesku. Sumornost i nestalnost pratili su ga još od detinjstva… Svuda ga je samo zadovoljstvo sretalo a on ničim nije bio zadovoljan. Hramao je malo na jednu nogu i to mu je gorčilo celu njegovu mladost samo zbog toga što nije mogao igrati kao drugi.”

U Florencu, maja 1851.          ”Pisma iz Italije”                                                Ljuba Nenadvić

Prch.me