Priče sa istočne strane

UKUS  NASILJA

To o čemu ću pisati bilo je najizrazitije u tri primjera u našem omanjem gradu u centru prostranog polja. Država je potapala sve ravnice na periferiji koje su imale izvore vode. Kuće s okućnicom pri dnu polja bile su osuđene na potop. Eksproprijacija u svrhu električne energije. Seljaci su iseljavani i isplaćivani. Većina se odlučila za grad i prigradska naselja. Poneki koji je imao veliko imanje dobijao je i stan i novac. Socijalizam je zabranjivao privatna ulaganja pa je novac bio osuđen… na privatna iživljavanja.

A sad o slučajevima. Tri sina sa tri kraja grada su dobili đedovinu u kešu. Zvaćemo ih, iako su pokojni, po nadimcima; Jošun, Mišelin, Musa. Jošun nije imao konkurenta u nasljeđu. Ni oca ni majke. Ostali su mu tamo, pod vodom na seoskom groblju. Imao je ženu i đecu, i stan, i grad, i pare. Udario je u maniti lik a viđećete?

Mišelin je imao oba roditelja ali je diga šporet da na licu mjesta ubije oca ako mu ne kupi limuzinu. Bio je bilder s mišicama nadutim ka pneumatici istoimene marke po kojoj je dobio nadimak. Mogao je ocu zaprijetiti i sa manjim teretom od šporeta, ali je htio da pokaže neodoljivu snagu a da ocu spasa nama dok mu ne sigura Opel Olimpiju. Otac njegov, Jovan, od teškog rada skvrčeni ratar, se predao. U tri dana Opel  je stigao pred prigradsku kuću. To je bila omanja gobava limuzina s ćušom isturenom ka u praseta i ovalnim blatobranima ka uši iste životinje, iznad kojih su zvijerili farovi ka oči u tasmanijskog đavola. Ubrzo će je Mišelin, bila mu je tijesna,  zamijeniti Opel Rekordom, limuzinom za koji je stanio u Njemačku. Kasnije će s Rekordom avnzovati do taksiste pa do taxi mercedesa.

Musa je najadalje stigao. Pravo u Ameriku. Dovukao je otud čudo na točkovima, kome se zadnji točkovi ne vide. Ševrolet-Impalu, najdužu limuzinu koja je bila i koja će ikad biti u našem omanjem gradu. Plava, duga, ispružena… neodoljiva ka Merlin Monro. Da legneš na nju i da patiš za njom iako si u njoj. Malo je bila kraća od Musine rodne kuće. Bila je tolika da se jedva mogao suminut sa drugim vozilom, na krivim, uskim i kršem uramljenim džadama a da ne zakuči njega ili kunetu, ćušom ili zadnjicom. Musa je bio visok, gledan i bezobrazan kad zaśede u auto od pet hiljada kubika. Imalo je snagu ka tri druga a trošilo gorivo za četiri manja. Završilo je na Pandurici jednog  popodneva. Vraćao sam se iz zavičaja biciklom. Krivudavi uspon. Jedva sam osvaja’ pedencu. Pretekao me osiono pod gasom.Umalo da me zakuči. Malo potom pretekao sam ja njega. Zaždio je u krš na okuku. Ostao je leš od limuzine, bez oporavka. Otkud djelovi u socijalističkoj zemlji za kapitalističku aždaju.   

Ali Jošun je glavni lik. Radio je u Pivari na pokretnoj traci za utovar piva, za platu i za jedva preživjet. Preko ruka bi svakog dana preturio na stotine gajbi punih piva…pa računajte kakav je Jošun bio u šake.

Pivara je bila na drugoj strani grada N. Nije bilo ni fabričkog, ni gradskog prevoza a patio je za motornim vozilom u gradu bicikala. Bilo ih je na hiljade. Kupio je preko sindikata, biciklo pretis. Sindikalno socijalističko dobročinstvo je opjevano: ’’Lako li je poznati seljaka, pretis vozi preko sindikata.’’ Onda se nekako domogao mopeda prdavaca sa pedalima. Kad ne bi ima’ za gorivo pedalao ga je ka biciklo, ali mu je bilo bitno da se zove motor. Dok je živio tamo daleko na zapadu polja, vozio je biciklo 17 km. svaki dan, kuća posa-posa kuća. Kad mu je potopljna đedovina isplivao je u grad. Čekao je nadoknadu još u dvije rate od potopa i pored dobijenog stana, iako je Joki reka da je sve isplaćeno komfornim stanom i gradom. Grad je grad i ima cijenu, ne živi se ka na selu… filozofirao je seljački. Ali kako god prećutkivao pare, jednoga dana je pod njim progovorio motorin Lambreta. S obje strane rezervoara nalijepio je pin up đevojke (to su one koje kače po zidovima udrčeni momci). Nacrtane kao iz snova, golišave i prozirne. Jednu je istetovirao na mišici. Zvao je pin-ap-pica. Onda je upao kao statista u ekipu vesterna ”Ukus nasilja” na meksičku temu. Sniman je u njegovom zavičaju neposredno pred potapanje u režiji i glavnoj ulozi Roberta Oseina, francuskog glumca i reditelja. Glavna glumica Đovana Rali bila je zvijezda sa nebesa italijanske kinematografije. Lijepa ka vila. Od Bara Budoških do Riđana i Trubjele uz brdo, pa tamo do Orline niz brdo, sve je bilo Mexiko a svi mještani Mexikanci. Svi su dobili umjetne brkove, slamene sombrere i subjelkaste odežde… čiti Mexikanosi. U novinama je izašla slika đe Jokun statira u trećem planu a u prvom je Đovana. Kupio je gomilu novina i dijelio ih svakome da ga vide. Kleo se da je Đovanu malo vozao na Lambreti  po polju širokome a kad joj je pomoga da siđe s motorina malo je giliknuo a ona se nije bunila. Lagao je đe je stigao a pare su ga pomagale. Lokalne śike su se primale na to a na Lambretu ka od šale… A i on na njih. Koju bi gođ turio iza sebe, prosipao je erotiku gradom. Haljina bi lepršala a gnjatovi sijevali. Svi su znali da je motorista Jokun iako je imao kožnu kacigu na glavi i moto načale. Tu slobodu razgolićavanja nije dostigao u to doba ni film. Možda Brižit Bardo pođeđe ali Jukun svuđ. I milicija ga je presrijetala, u ime strogog socijalističkog morala…ali kad Jokun stane ‘aljina se spušti pa nema dokaza. Prevazilazio je očiglednu erotiku koju je proizvodio na motoru, pornografskim pričama o svojim doživljajima. Nije mu se više išlo doma u grad kod Joke. U džepovima je nosio uvijek po dva koromana. Ako ih nije potrošio na sex, ponekad bi ih grickao uz pivo. Ta vrsta peciva u kolut, pravljena je od prijesnog tijesta najfinije site (bijelog brašna) a kad se ispeče skameni se da zube polomiš. Na pitanje zašto uvijek ima koromane odgovarao je, da ’’kad spovršim neku… obavezno nataknem po dva koromana… da joj ga skratim, da je ne  obeušim.’’ (Kakav rječnik, da je živ ne bi moga s njim bez prevodioca). Od tada je prozvan kuromanom, a svaku s kojom bi ga viđeli kuromankom. Samo je za svoju ženu ostao Jokun a ona za njega Joke. Odlučio je ipak da nakon filmskih avantura svrati do nje. Sve pare od eksproprijacije su mu u međuvremenu stigle a on je donio Joki crkavicu od statiranja. Na tavulinu zastrtom sivom mušemom Jokunu je postavila pjat pasulja sa mrkom zaprškom…i s ožicom zađevenom u njega. Bez mesa, bez piruna, bez noža. Nema šta nabadat ni rezat. Pored pjata nenačet štruc ‘ljeba da on prvi odlomi ćošak… Jedini prilog jelu bio je pogled na groblje sa trećeg sprata stambene zgrade socijalističke izgradnje. Taj pogled bi mu ranije otvarao apetit kad vidi kolicini ga je đavo izio. Sve mu je to servirala Joke, ka uvijek s mrkim faculetom na glavi podsjećajući ga na zavičaj. ’’Miči ta’ uvor s glave e te gle'at ne mogu”, zbreknuo joj je tade. ”Jedina si druga  u ovu zgradu koja izlazi u narod zapošena. Nijesmo ni Arapi ni Arapovići no miči faculet …Od danas, pa dok si za mnom, gologlava si. Kad te turim na motor ozad… oću da ti kosa leprša.”

’’Ja sam Jokune odlepršala kad sam došla za tobom, treba podizat četvoro đece a ne raščepljivat noge i jašat motor…a faculet je izblijedio koliko ti korotujem roditelje.’’

”Bači ga kad ti velju!” Joka ga nije bačila a on je bačio kašiku i ostavio s đecom da se snalazi kako zna. Preselio se u hotel. U stan nikad više ni na viđenje. Imao je pare, svoju sobu, svoje mjesto u restoranu, svog kelnera, svoje ljubavnice… Teke svake pište što guzica ište…i Opel Olimpiju cakum pakum! Joka se pođekome žalila što joj radi domaćin i kako zavodi ne'akve ostaličine po hotelu i po okolini. Obija š njima do Beograda s Olimpijom a ona podiže đecu s mukom isusovom. Jednom se izjasnila gotovo pornografski…”O…koji su me jadi našli od Jokunova k..ca i Olimpije…Ne mogu ga intrat ni da se od njega razvedem ka čeljade.

Kao gimnazijalci svi smo ga znali i zavirivali mu u Olimpiju. Zavodio je a neke i razvodio, to je tačno. Kad bi potrošio domaće koje bi pristajale na takve dovodio je sa strane. Lica su im odudarala od ostalih u našem omanjem gradu. Jednom sam ga vidio u pozorištu s jednom takvom. Napucana, utegnuta, stisnuta u tijesnu haljinu, tako da joj se koljena češu jedno o drugome dok hode…a sive svilene čarape sa šavom pozadi, od muke cvile. I na Jokunu je svaki način, u ođelu na nivou. Zalizane kose, uglancan od glave do crevalja. Došao je sa njom na ”Mišolovku” Agate Kristi. Imali su najbolja mjesta u sali. Top. Izašli su prije kraja. J… im se za Agatu. Sva se sala obrnula za njom dok je Jokun šipčio pored, znajući da mu svi zagledaju u nju, ispupčenu i naprijed i pozadi, tačno đe treba i što draži pogled. Od tada ga više niko niđe vidio nije. Ni u hotelu, ni sa njom, niti s Olimpijom. Neko je Jokunu ispraznio đedovinu u kešu. Hotel ili ona!? Sve je nestalo ka dekretom ukinuto.

Jednoga kišnoga dana na'odilo je iz neba i iz zemlje. Proljev. Neko dobro raskišan, sa šuškavcem na glavi poput Jokina faculeta, zamakao je u ulaz zgrade đe je nekad Jokun stanova. Okislog niko poznao nije. Zakucao je na Jokina vrata. Ona ga je prepoznala. Bez riječi je ušao u kupatilo da se malo iscijedi i popravi. Potom je nastavio u kuhinju. Na stolu sa sivom mušemom, kao da je juče ostavio, opet je bio pasulj s mrkom zaprškom i štruc ‘ljeba nenačet. Zalomio je ćošak, uzeo kašiku koju je davno bačio i počeo da jede kao da se ništa u međuvremenu nije desilo.  

                                                                                                                                        M.R.Š.