NJEGOŠ
Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je Govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.
Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge! ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’
***
’’Neću ti više pisati o lepoti Neapolja i njegovog zaliva. Neću ti dosađivati s opisivanjem ikona, kipova i drugih znamenitosti… Naišao sam ovde na jednu živu znamenitost… Ovde je Vladika Crnogorski. O njemu ću ti odsada pisati više nego o celoj Italiji. Mogao sam ovde provesti još dvadeset dana, pa da odem, a da ga ne vidim. Sličajno sam ga našao. Sad ću ti pričati kako.’’
(Autor ovih redova, putopisac Lj. N. na povratku iz ruske kapele u Napulju, đe je prisustvovao liturgiji, uputio se naizvan.)
’’Silazeći niza stepene, čujem da nešto izdaleka ozdo zvekeće. Začudim se kad malo zatim vidim jednog Crnogorca. Mlad, visok i lep čovek. Odeven je bio čisto i lepo: na njemu su bile crnogorske haljine od bele svite (čohe), crnogorska kapa na glavi, za pojasom srebrno oružje, a na prsima vrlo lepe toke. On je sve po tri stepena uzbrdo skako, a toke su mu zveckale na grudima. Kad je hteo da prođe pored mene, zapitam ga ja: ’Otkud ti ovde?’ On se na ove srpske reči začudi, i iz tog čuda povika: ’A pobogu brate jesi li Srb?’ – ‘Dabogme da jesam!’ – Odgovorih mu ja… Opet ga upitam: ’Otkud ti čak ovde u Neapolju?’ – ’S Gospodarom! Tu je i on i cijelu smo zimu ovđe proveli.’ – ’Hajde da me vodiš gospdaru.’ – ’Pričekaj me, reče, na ovijem stubama, samo dok se triput prekrstim: pa me eto odmah. ’ Zatim odskaka uz basamake. Ja sam ga pratio očima. Pred vratima ostavi svoje oružje i ode u kapelu, iz nje se horilo krupno rusko pojanje… To je bio Vukalo, perjanik vladike Petra Njegoša………………………………………………………………………………………………………………………………
Tek što sam sišao na ulicu, stiže me Vukalo, i dalje pođemo zajedno… Putem kaže da je tu od Crnogoraca još Andrija Perović, serdar cucki, i Đuko Sredanović, upravitelj dvora vladičina…………………………………………………………………………………………………………………………….
U tom razgovoru uđemo u kuću gde je Vladika sedeo. Ta je kuća na uglu ulice, baš prema velikom hotelu što se zove ‘Rim’. Ima vlo lep izgled na more i na sve strane. Vladika je sedao na prvom katu. Do njegove sobe treba proći dve sobe. Tu nađem Đuku; i on mi se vrlo obraduje. Dok se ja s njim pozdravih i malo razgovorih, a Vukalo već izlazi iz Vladičine sobe i viče: ’Hajde, zove te Gospodar!’ Ja malo prekorim Vukala što me je tako odmah javljao, i što nije pričekao da se malo od prašine očistim. – ‘Kako si me prijavio kad ne znaš ko sam ni od kud sam; šta si mu znao kazati?’ – ’Ja sam mu kazao, reče, naša sam gospodare, jednog Srba!’ – ’Pa kamo ga? – Evo dovao sam ga. – Pusti ga ’amo! – To je sve; a šta ću mu drugo kaževat?’…………………………………………………………………………………………………………………………….
Ja sam sebi predstavljao Vladiku crnogorskoga kao i druge vladike: u dugoj crnoj mantiji, s kamilavkom na glavi, s brojanicama u ruci………………………………………………………………………….
Nikoga drugo nije bilo u sobi. Prvi pogledom uverim se da je to Vladika. Prođem kroz sobu i na dva tri koraka zaustavim se pred njim. On okrete glavu i pogleda me. Ja mu se poklonim i reknem: ’Dobro jutro, gospodare. On mi odgovori: ’Dobra vi sreća.’ I odmah produži: ’Vi ste iz Dalmacije?’ – ’Nisam, gospodare, ja sam iz Srbije.’……………………………………………………………
Pri rastanku mi reče Vladika da mu svaki dan, i pre, i posle podne dolazim: ’’Pa ćemo, veli, zajedno ići po Neapolju.’’
’’Pisma iz Italije’’ Ljubomir Nenadović