NJEGOŠ

Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.

Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge!  ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’

”Vladika ovde (u Firenci) nikome nije išao, ali njega su mnogi pohodili. Austrijski poslanik, baron Cigel, nuđaše ga da poseti vladaoca, velikog hercega, koji nedaleko odavde u svom letnjem dvoru sedi. Vladika se izvinio svojim slabim zdravljem, ali se ne moga uzdržati da tada ne rekne: ‘Ja putujem po Italiji samo zbog ‘mrtvih’, što znači mene zanimaju dela onih što su pomrli, a ovi živi nisu ništa učinili.’ Poslanik se osmehnu na te reči. Dolazilo je nekoliko viših austrijskih oficira, Srba i Hrvata koji su se ovde desili. Takođe nekoliko ruskih knezova i bogataša, koji ovde neprestno žive, došli su i molili Vladiku da se izveze u goste, u njihove letnje palate. To su bile sve, učtivosti ili radoznalosti; same etike ispunile su trajanje ovih poseta. Dolazak, odlazak, sedenje, ustajanje i svako pokretanje glave i ruku bilo je po nekim usvojenim opštim pravilima. – Drukčije nas je pohodio neki Dimitrije, stari stražmešter, Srbin iz Vojvodine. On pošto se najpre raspitao da ne spava gospodar, da ne ruča, je li sam, da nije u kakvom poslu, prijavi se i uđe k Vladici s rečeima: – ‘Čuh, veli, gospodaru, da si ovde; i dođoh čisto od srpske želje da poljubim ruku tako slavnog gospodara od slavne Crne Gore. To nam je sve što naše imamo!’ – I suze obliše njegovo junačko ozbiljno lice. Vladiku su vrlo dirnule te reči i te suze. Dade mu ruku da poljubi, što inače nikome ne daje, pa mu potresenim i neveselim glasom reče: ‘Jadni moj narode! Rasijao si se po najmu i tuđini; služiš Tuku i Mandžuku, a na tvom ognjištu vatra se gasi.”

U Florencu, maja 185.                      Pisma  iz Italije                                                       Ljuba Nenadović

Prch.me