NJEGOŠ

Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je Govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.

Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge!  ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’

(Na brodu za Livorno)

”Vladiku je cele noći mučila morska bolest. Nije mogao spavati, nego je samo ležao, žmirio i ćutao. Đuka ga je često obilazio, ali se svagda, odmah, ćuteći, polakao vraćao. Serdar Andrija obilazio ga je takođe nekoliko puta, i svagda kad je Vladici došao, zvao ga:'Gospodare, Gospodare!’ I Vladika otvori oči i odgovori: ‘Šta je čoče?’ – Spavaš li?’ – ‘Ne spavam’ – ‘Ja ti ne mogu pomoći!’ – ‘A ja jednaklo mislim da ti meni možeš pomoći i to manito more utišati, ma ne hoćeš’ – odgovori mu Vladika, i slatko se nasmeja. Serdar se vrati, i pošto mi ispriča šta mu se dogodilo, reče: ‘E ja mu ne smijem više ići!’ I tako do Livorna nije ga više niko pitao spava li. Kad smo stali na obalu, bili smo svi potpuno zdravi… Ja sam se s Valikom odmah uputio u varoš. On je želio da što pre dođe u gostionicu da počine. Ona trojica ostanu da dođu sa stvarima. Nismo dvadeset koraka pošli, ali nas stiže Vukalo: ‘Ne da nam straža, veli, da pođemo s oružjem u varoš.’ Ja se vratim misleći da ću to brzo raspraviti. I oficir beše došao; on govori samo nemački. (Livorno je u to vrijeme bio austro-ugarskom upravom). Ja kažem oficiru: Da je Vladika suveren u Crnoj Gori, i da je to njegova svita (pratnja- obezbjeđenje). On kaže samo da naredba postoji, da se tuda ne unosi nikakvo oružje, i to je sve.'Neka, veli, ostave ovde oružje , pa onda neka idu gde god hoće. Ja kažem to Crnogorcima…Na to oni, sva trojica uglas povilkaše: ‘Bog s tobom! Šta to reče? Zar mi da uđemo u Livorno bez oružja, ka’  žene.’ – Stignem ja Vladiku pa mu sve kažem. ‘E, veli, toliko sam svijeta sa njima prošao i niđe mi se to nije dogodilo. ‘Molim vas, reče, idite još jednom i kažite mu da je to oružje njihova uniforma, i da su oni u svojoj zemlji oficiri kao i oni. Neka ih pusti , ja uzimam svu odgovornost na sebe. A ako mu je i to malo neka pošlje jednog svog čovjeka sa njima, dok ne izvidimo dopuštenje.’ Ja se odmah vratim i to sve kažem oficiru na straži, a on jedno te jedno: ‘Najn, najn – ne može nikako biti.’ – Vladika, koga sretnem da se polako vraća, kad ču da nema pomoći, naljuti se, i sedajući u čamac da ide preko kanala generalu, reče: ‘E, bih se zakleo da je taj oficir Slavenin’ (Sloven). Kad se vratih straži, a Đuka i oficir, pola u šali pola u zbilji, prepiru se. Oficir govori neko slovensko narječeje. Đuka mu kaže: ‘Pusti mene, kapetane, da idem, da nije Gospodar sam, a eto drži uvu dvojicu u zalogu.’ – Oficir mu odgovori: ‘Izvadi taj jatagan, pa idi!’ – ‘Ovaj kad se gođ izvadi, vjere mi, – Đuka mu reče, – poleti jedna mrtva Glava’. – A serdar Andrija pridade: ‘Nije nam izvadio iza pojasa oružje, silni  Otomanović (misli se na turskog sultna-cara), za pet stotina godina, a ti, lacmanine (prezriv naziv za stranca), hoćeš sad da nam ga izvadiš.’ U to dotrča vojnik i donese zapovijed: Da se odmah Crnogorci s oružjem propuste. ‘E, zbogom kapetane!’ – reče Đuka. – ‘Nijesam li ti ja kaza, da ćemo proći baš s oružjem.’ – Genaral Krenvil molio je Vladiku za oproštenje, i dopratio ga baš do gostionice (hotela).”

U Livornu, aprila 1851. ”Pisma iz Italije”                                         Ljuba Nenadović

Prch.me