MARKO MILJANOV

Bjelopavlići: Đeka Savićev i Mikonja Šaranović, oba sa sela Slatine, četovali su oko Turaka danom i noćom; ali jednoga Spužanina su najviše tražili; a tako i on nji. Tako jednu noć na pomrk nađu mu kuću, razvale pokrov i gornji tavan, uljegu kod njega đe spava u kuću. Svijeća je gorjela. Oni uzeše njegovu sablju koja je visila o direku nasred kuće. Kad su istrgnutom sabljom digli ruku da manu po onome što su željeli, gledajući kako spavajući mirno diše, stade ruka i sablja više glave: nešto joj smeta udarit! Nad njim stojeći gledali su jedan drugoga.

Mislili su: »Zlo i sramota zaklat ovakvoga čoeka zatvorenije oči, ka mrtvoga! « A probudit ga nijesu smjeli, da vide đe ga kolju,  jer je bilo čeljadi u kuću, pa bi stala rka u kuću i oko kuće, te bi poginuli. Pošto je već bilo nemoguće ga zaklat đe žmuri, zađedoše mu sablju za jastuk pod glavu, pa ižljegoše kudijen su uljegli. Turčin, kad se probuđi i vidi sablju više glave, zna je da su oni!

Sjutradan pita i: »Što me zaklali nijeste ka što bi ja vas?«

Oni mu odgovoriše: »Mrcina ni se učinje đa te zakoljemo đe spiš, a probuđit te ne smjesmo od drugije Turaka, pa te ostavismo za opet, da te na pošten način zakoljemo, đe s oba oka gledaš!«

Turčin reče: »Kami da vi je kad me sad ostaviste živa!« 

                                                                                                              ’’Primjeri čojstva i junaštva’’

Prch.me