NJEGOŠ

Njegoš je najviđenija ličnost svoga vremena među pjesnicima i državnicima. Evropa do njega nije imala stasitijeg vladara i glasovitijeg pjesnika na vlasti. Njegoš je oličenje ideala Platonove ’’Države’’; Mudrac na čelu! Njegoš je govorio šest jezika a prevodio sa četiri. Đe god bi odsjeo, čekali su ga. Đe gođ bi pošao, pratili su ga… Od Napulja i Rima do Beča i Sankt-Peterburga. Bio je najznamenitiji reprezent male suverene države, koju je svijet tražio na mapi, kao Zadnju Poštu Slobode na porobljenom Balkanu. Danas bi rekli; bio je zvijezda evropskog neba i ako nije bilo ni Javnog servisa, ni Pobjede, ni Vijesti, ni Dana današnjega.

Njegovo djelo, osobiti stas i ubojiti glas, bili su jedina i najača glasila, koja su Crnu Goru i Njegoša promovisali u tom svijetu i vijeku. Čovjek mimo druge!  ’’Vladar među pjesnicima i pjesnik među vladarima.’’

”Pri polasku Vladičinom došlo je desetak kola različite gospode, a najviše Rusa, da ga isprate. Pred gostionicom beše se iskupilo mnogo sveta; i Dimitrije stari stražmešter, nije izostao; došao je da poslednji put vidi gospodara slavne Crne Gore. Kad je Vladika seo u kola, koja su bila otvorena, sa više strana oko njega, padalo je najlepše firentinsko cveće. Svi koji su se tu desili podigli su kape i pozdravili ga; a Dimitrije je stajao po vojničkom redu i držao je stalno desnu ruku na svojoj vojničkoj kapi (u znak vojničkog pozdrava). Na železničkoj stanici dve deputacije su pozdravile Vladiku; jedna je bila od strane varoši (Firence) a druga od neke učene akademije. Dve ruske grofice predale su mu jedan veliki i neobično lep venac od samog proletnjeg cveća. Vladika se svima zahvalio i seo u kola. Mi smo stajali na petnaest koraka prema njemu. – Kondukter mu priđe bliže i kaza: ‘Imate još vremena’. On me zovnu k prozoru od kola, pa mi preporuči da pišem u Trst i na Cetinje za neke njegove narudžbine, i da javim da je krenuuo iz Florence i da je dobro sa zdravljem… Zvono zazvoni treći put, a krupni glas konduktera: ‘Avanti’ (napred) dade znak te se krenuše. – Kad su poslednja kola bila prema meni, Vukalo do pojasa promolio se kroz prozor i, mašući kapom, veselo viče: ‘Zbogom! Nemoj da se đegod izgubiš u tu lacmansku zemlju!”

U Florencu, maja 1851.    ”Pisma iz Italije”                                                                                                 Ljuba Nenadović

“PISMA IZ ITALIJE” (KRAJ)

Prch.me