МИРКО БАЊЕВИЋ “БРИЈЕСТ”

БРИЈЕСТ

Пјесма о историjском Бријесту
под којим су се скупљали Црногорци.

У тихој,
у ноћи глувој
тристољетни крстати Бријест,
густ као шума,
вриснуо је мукло…

Растао је зелени Бријест
да загрли бијели свијет,
да стигне врхом до неба,
да се разруни у бескрај.

Скупљале се у хлад дебели
гомиле мрких људи
на одмор,
на договор…
Рађале се велике мисли
док топло сунце руди.
људи су испод сјени
израстали ко бријест снажни.

Три пут у ноћ,
у муклу жалосну ноћ,
јекнуо је неко сломљено.

Расла је Ловћен планина,
а зорни зелени Бријест
растао насред града.
Удубиле се сочне жиле
у жљеби камените,
снагом вјекова.
И свако
тврдо Јутро
кад гране весело сунце жуто,
поносном китом,
покретом широких грана,
криком —
стубова њихом
гласио се високи џин
над градом,
над селом,
над радом,
над колибом,
уморном руком,
над сувом појатом пуком.
ноћ скамењену, пусту
раздрије голем јаук.

Ту дугу, стравичну ноћ
— хтјели су тако —
ушуљали се,
прикрали,
шчепали —
тебе су притисли звјерски,
стегли.
Помоћи није било.
Била је мрчава ноћи.
На те се кишом сручило:
стотине удара,
замаха,
мучких оштрих сјекира,
бијелих синџира,
шака
дивљих дошљака.
Црним гвозденим кљуном
поткопали те —
мучки ти душу вадили.
Разривали кремење сиво,
ровили жилаво тло,
одгртали, вукли,
тргали ти дубоке жиле,
сјекли чупали ткиво,
крвне кидали вене,
Са земљом —
са животом
тебе су растављали.

Ти си љуљнуо силно,
давао дивовски отпор,
посегао си брегове,
земљу…
И није помогло.

Те безочне и подле ноћи
лупешки
тебе су туђе
свирепе
стотине руку, ланаца
искоријенили.
Привукли огромна кола
Зграбили те жедно, сулудо —
одвукли велики плијен.
Нијесмо били над дубоком рапом,
нити те видали!
Сува пјескуша земља,
из крви твојих жила,
жедна се појила.
Срж је шибала млазом —
јетким крвавим соком.
Отсјечене сатрте гране
рониле сузе росне…

Prch.me